Menu

Hummer H2–Paklena pomorandža na Moto Kros stazi

Hummer H2–Paklena pomorandža na Moto Kros stazi

Otkud Hummer na PH sajtu, kada je sve, samo nije brz? Pa evo zašto – zato što mi nije problem da javno da kažem: Jeste, tačno je, prezirao sam ga u potpunosti dok ga nisam bolje upoznao, a onda me je bukvalno izuo iz cipela. Oduševio. Jer je moćan, premoćan, jer je faca, jer je Ron Jeremy među svim ostalim automobilima. Jer mu se može. Jer je Hummer.

Nismo otišli u Suboticu kod Zolija da testiramo Hummer-a. Otišli smo da testiramo Maserati Gran Turismo. Jeste, Zoli ima i Hummer-a i rekao je da ćemo i njega testirati, ali nama je cilj bio Maserati. To ti je kao ono kad odeš u kafić pa poručiš espreso, a uz epsreso dobiješ i čašu vode. Ponekad ti čaša voda bolje legne od same kafe. Da ne bude zabune, u ovom slučaju kafa tj. Maserati je bio predivan, al se plašim da nam je Zoli umesto vode uz kafu podmetnuo RedBull. Jer posle Hummera srce je tuklo 200 na sat.

Već dok je dolazio ulicom odudarao je od svih Hummer-a koje sam sretao od 2003-e do danas. U nekoj predivnoj narandžasto-bordo nijansi, oklopljen hrom paketom sa sve felnetima od 24 cola i niskoprofilnim gumama kao na nekom tuning styling autu, izazivao je osećaj straha u kombinaciji sa respektom i to već na prvi pogled. Svojom lepotom i izgledom zasenio je svoju veličinu. A ona svakako nije mala: dužina nešto preko pet metara i širina preko dva, ostali su u zapećku visine koja je koji milimetar preko 2 metra!

Kada smo ušli unutra, prvi utisak je da još širi nego što zapravo jeste, jer ti veličina nameće osećaj da su vozač i suvozač međusobno udaljeni pola kilometra. Prostranost do beskraja i klasičan američki komfor ispraćen njihovim tradicionalnim dizajnom enterijera koji je skoro pa copy/paste ostalih SUV-a sa one strane bare nije nešto što nam je previše zadržalo pažnje da bi se posvetili detaljima. A i zašto bi kada je Zolika odmah po ulasku u H2 predložio da zapucamo pravo u… pustahiju. Ni manje ni više nego na off-road stazu gde se voze trke kros motora.

Do same staze koja se nalazi van grada vozili smo se uskim uličicama. Opšti utisak je da se Hummer vrlo lepo i lako vozi. Naravno kada se naviknete na njegove gabaritne mere. Odziv na papučicu gasa je odličan iako performanse nisu impresivne: do stotke mu treba 11 sekundi, maksimalna po katalogu je 160 km/h. Na prvi pogled V8 motor od 6 litara i 316 konja deluje kao dovoljno moćan agregat za ovu grdosiju, mada je se nameće utisak da bi mu više pasovao onaj veći, poznatiji kao Big Block od 8,2 litara. Ali, i sa ovim motorom, bez obzira na skoro 3 tone težine (2900kg) ova garsonjera na točkovima može da pređe 402 metra za neverovatnih 17 sekundi. Sve to prati zvuk koji je priča za sebe – mene je podsetio na zvuk auta koji je vozio Cole Trickle u filmu Days of Thunder. Custom izduv na ovom H2 kao dodatak uz hrom paket je definitvno priča za sebe.

Već tada mi je postalo potpuno jasno – bio sam rob predrasuda, a sada još uvek samo pomalo skeptik prema paklenoj pomorandži, jer ostalo je poslednja epizoda u serijalu Razbijamo predrasude Zorana Glavaškog – da li je i koliko Hummer H2 moćan na surovom terenu? Da, naravno da znam šta je bio i šta je sve mogao Hummer H1 i kakvi su mu geni koji su svoj finalni oblik dobili na frontovima širom sveta. Ali šta je od svega toga preneto na mlađeg brata, pomalo ušminkanog fensi klinca kakav je H2, pitanje je koje je lebdelo u vazduhu. Odgovor na pitanje bio je krajnje brutalan.

Zaputili smo se odmah na najsuroviji deo staze. Mesto gde se nalazi uspon od 30-ak metara. Uspon koji ne znam koliko iznosi u procentima, ali koji je toliko strmoglav da to nije normalno. Prvo sam krenuo peške. Nema šanse da se uspenješ, a da se pri tome ne pomogneš rukama. Onako četvoronoške što bi rekli. Gledam na dole i mislim se u sebi nema šanse da se popne, pogotovo sa onim krimiška niskoprofilnim gumama. Spustio sam se nekako do dole, a da se pri tome nisam strmoglavio i kažem Zoliki: nema šanse da se Hummer ovde uspenje. Kaže on ima. Kažem ja – sve i da stigne do gore, pri vrhu ima da se prevrne unazad na krov. Zoli opet uverava u suprotno, kaže ma ne brini ništa. Rek’o ja ne smem. Frka. Prevrnućemo se, al na keca. Idi ti, ja ću da slikam. Kaže on Ok.

I krenu. Kada je krenuo na gore izgledalo kao da je u svakom cilindru po jedan Sveti Ilija ispaljivao munje gromove. Brda i doline su se pomerale. Al Hummer se nije predavao. Grmeo je, krčio, razarao. Podizao u vis zemlju, prašinu i kamenje dok se penjao. I uspenjao se na kraju. Ne baš do kraja, al dovoljno da ti pozli kad pogledaš dokle. Mislim da prvih nekoliko minuta nisam okinuo ni jednu fotku. Samo sam stajao zgranut i blenuo. Znaš ono kad gledaš i ne veruješ. Prkos i inat svim zakonima fizike. Kako batana, kako?

Pa lepo. Koliko god već pomenuti amerikanci delovali neobično nama na starom kontinentu, ispostavilo se da oni baš i nisu toliko na svoju ruku. Fabrika kaže: 60% uspon je savladiv za Hummer H2. To je uspon tokom koga i Spiderman promeni dve majice zbog znoja dok se uspenje. Da bi i H2 bio poput Spiderman-a, tu su „gedžeti“ koji to omogućuju: centralni diferencijal sa blokadom na dugme, blokada zadnje osovine, elektronska kontrola trakcije koja deluje po potrebi kočeći točkove ili prenoseći svu snagu na jedan koji ima dovoljno trenje sa podlogom.

Ponosni vlasnik nam je odmah napomenuo da bi Hummer otišao još i više da je bio na serijskim gumama. Ovako, bio je sputan „niskoprofilnom obućom“.

Povratak i vožnja ostatkom staze bila je u rangu izazova Crossovera u borbi sa ležećim policajcima. Skoro da je nismo ni osetili. Onako laganeze, ili što bi stariji rekli boza limunada.

Dvosatno druženje, fotkanje, vozikanje po kros stazi proletelo je dok si rekao keks. Nikome se nije žurilo po Meseratija. Da sam se ja pitao, ladno sam mogao nazad za Beograd bez i da vidim GT-a jer Hummer me je razbio. Čekić direktno u glavu. I zaslužio sam jer nisam verovao. Jer sam bio rob predrasuda. Nije Hummer Gt auto i ne leti po trkačkoj stazi. Al nije ni naivna igračka onih sa one strane bare. Hummer je jedan i jedini. Kao i Ron. Bio i ostaće zauvek.

Tekst: Z. Glavaški
Photo: Z. Glavaški

Slični tekstovi

Komentari