Menu

PetrolHeads Avanture: Transfagarašan

PetrolHeads Avanture: Transfagarašan

Jeremy Clarkson: This is the most amazing road I’ve ever seen!

Znaš onaj rad kad odeš negde nešto da vidiš, pa ti bude lepo, pa kad se vratiš svima pričaš o tome što si otišao da vidiš? E pa ovo nije tako. Ja ovde ne mogu samo da pričam o Transfagarašanu jer to ne bi bilo fer do kraja. Ja ovde moram da pišem o svih  pet stvari koje su me fascinirale: Rumunija, PetrolHeads, Rudnik Soli, Vidraru Brana i naravno Transfagarašan.

Pre nego što krenem sa opisom, nekoliko reči o organizaciji. Trodnevni put smo izdelili na tri etape:

Prva, u petak je trebalo doći do grada Sibiu (420km od Beograda) gde smo imali rezervisan smeštaj. To nam je bila baza. Sibiu je inače udaljen oko 40 kilometara od podnožja Transfagarašana.

Pošto smo dolazili sa različitih strana (Beograd, Novi Bečej, Kutina) dogovor je bio da se okupimo u Temišvaru u petak između 17h i 18h. Tako i bi. Ja sam išao iz Beograda, preko Sečnja do Temišvara. Odatle do Sibiu-a putovali smo oko 4 sata sledećih 240 km. Deo puta je auto-put, a deo je magistralni put. Na magistralnom putu ima dosta krivina, jako je gust saobraćaj tako da koliko god divljali u proseku ste ipak spori. Sibiu je veliki grad, poput Novog Sada sa svim mogućim tržnim centrima računajući i famozni Decathlon.

Rudnik soli

Rudnik soli

Drugi deo puta je bio rezervisan za Transfagarašan. Krećemo u subotu ujutro iz hotela, penjemo se gore po krivinama, fotkamo, uživamo u prelepim pogledima, prelazimo na drugu stranu planine, spuštamo se do brane, tamo uživamo i onda povratak nazad istim putem u suprotnom smeru do Sibiu-a.

Treći deo tj nedelja je rezervisan za obilazak rudnika soli. 150 kilometara udaljen od Sibiu, pored grada Turde. Po obilasku rudnika povratak kući.

A sad o fascinacijama…

Rumunija

Potpuno sam fasciniran Rumunijom. Gradovi u kojima smo bili su lepi, i Sibiu i Temišvar. Putevi su dobri. Voze dobra kola. Priroda je lepa, na momente prelepa. Očekivao sam ruinu i krš. A upravo je suprotno.

 

14316713_637594469745187_1913272583097844543_n

Pitaće neko šta je to što fascinira?

Ideja. Ideja da od strateškog vojnog puta (Transfagarašan), rudarsko-geološkog objekta (rudnik soli) i hidroenergetskog objekta (Vidrara brana) naprave turističke atrakcije koje je za vikend kada smo mi bili posetilo nekoliko hiljada ljudi. Iz cele Evrope. Objekti koji su građeni za vreme Čaušeska i koji su tada imali potpuno drugačiju namenu stavljeni su u funkciju turizma i to vrlo uspešno. Bez saune. Bez spa centra. Bez all inclusive. Bez pet zvezdica. I svaka im čast na tome!

PetrolHeads

14- oro nas je bilo, spakovanih na 4 motora i u 5 automobila. Organizovani preko grupe na Fb pod nazivom PetrolHeads napravljenom sa jednim ciljem – da okupi ljude koji vole da voze, putuju, da uživaju u kolima i motorima i u predelima koje obilaze.

14333100_1341042742574919_1367311099640995309_n

MC Road Runners (PetrolHeads moto divizija)

Iako je grupa na fejsu stara oko 3 meseca i broji 60-tak ljudi pomislio sam da ako se prijavi 3 automobila biće uspeh. Znaš onaj rad – svi ‘oćemo kad se najavi, a kad treba da se krene nema nas nigde. Međutim, prvo se prijavilo 5-oro kola. A zatim i 5 motora iz MC Road Runners. I svi osim jednog održali reč i krenuli. Čudo. Miracle.

DSCF0377

PetrolHeads auto divizija

Funkcionisali smo kao da se ceo život družimo. Vozili ko jedan, čekali se, pratili, dogovarali bez problema, bez i jedne tenzije, bez i jednog konflikta, uz fenomenalno zezanje. A bilo je nas je od 55 godina do 25 godina. I nije da se nismo znali od ranije, al daleko od toga da smo se baš i nešto družili.  Imali smo i kvarova: curenje goriva, spaljenih kočnica, otkinut auspuh… Ali smo sve peglali usput i vratili se zdravi i pravi.

Brana

Brana

Brana

Zove se Vidraru. I nije brana. To je brančurdača. To je toliko veliko i ogromno da se smrzneš kad je vidiš. Ono kao ostaneš bez daha. Napravljena je 1966 godina i visoka je 166 metara. Pogled puca na sve strane. A tu u samom dnu brane je i ono mesto gde su Jeremy, Richard i James spavali u svojim superautima kada su snimali special Top Gear Romania.

Rudnik soli

Rudnik soli

Rudnik Soli

Iliti Turda Salina. E ovo nema veze sa Čaušeskom. Predanje kaže da su odavde vadili od antičkih vremena do početka dvadesetog veka. Poslednjih 20 godina je turistička atrakcija. I to impozantna. Rudnik se spušta do 115 metara duboko u zemlju, a na dnu rudnika se nalazi jezero! I ostrvo na sred tog jezera. Sa sve čamcima! Dimenzija hola su otprilike 50×50 metara, ispunjene raznoraznim zanimacijama: od mini golfa, preko dečije igraonice sa sve ringišpilom jer treba prekratiti vreme tih 2 do 3 sata dok sedati tamo i inhalirate so.

Transfagarašan

Kada ga nekom spomeneš taj ili zna sve o njemu ili misli da je to jedan od transformersa iz onog holivudskog serijala. Dakle nije transformers, u pitanju je stretaški vojni put pravljen ‘70tih sa ciljem da spoji sever i jug Rumunije i omogući premeštanje vojne sile u slučaju imperijalističkih udara sa zapada na suvereni komunizam. 6.000 tona dinamita i 40 ljudskih života. Toliko je koštao.

Od Sibiu do podnožja ima nekih 40-tak kilometara. Prvi deo puta je nekada bio u fazonu rupa rupu stiže dok su ovih dana presvlačili novi asfalt. Kako se približavate podnožju tako raste broj motora, biciklista, brzih automobila. Svi su ljubazni, svi se javljaju, ablenduju, trube. Svi mi znamo zašto smo došli. Da se izjurcamo i umremo od sreće.

Policija? Nema je. Pa nisu valjda toliko blesavi da postave patrole i razjure turiste. Da dobro ste pročitali – na segmentu puta od 80 kilometara (40km sa obe strane planine) nema ni jedne jedine patrole policije. Prva je pre podnožja, druga je kod brane sa druge strane planine. Između ih nema.

14302452_10206859238102860_1446388674_n

Uspon na vrh. Kao što rekoh prvi deo puta je nov asfalt i prolazi kroz šumu. Što se više penješ to je šuma ređa. Na kraju šume stiže se do poslednjih 20-tak kilometara najluđeg dela serpentina i verovatno najpoznatijeg i najslikanijeg puta u istoriji sveta. Kada ga ugledate srce zastane, pa proradi, nadbubreg podivlja i počne da luči hormone i to je onaj momenata kada se koncentracije adrenalina eksponencijalno povećava u krvi. Krivine su pregledne po nekoliko unapred, bankina ofarbana u crveno-belu kombinaciju kao kakva trkačka staza i sve što od tog momenta treba da radiš je da peglaš ko blesav dok se ne uspenješ do gore.

A gore kad stigneš – kuliranje. Bacaš pogled i čekaš da se čuka smiri, obiđeš jezero koje nema svoj izvor nego se odžava od otopljenog snega kojeg ovde ima od oktobra do juna. A kad ogladniš onda kupiš kožure, kobaje, uši, sir, šunku i pršutu. Za sve pare. Da da, dobro ste pročitali – domaće kožure, poput one što smo jeli na svinjokoljima uz reš pečene svinjske uši su tamo specijalitet koji se mora probati i koji je glavna atrakcija na jednom od 20 -tak štandova koliko ih ima. I svi to tamane, nema ono fuj bljak, ili ne daj Bože ‘oću rižoto sa plodovima mora.  To je tamo fin svet, kupi svinjsku kožuru, mete na ‘lebac i jede prstima ko gospodin čovek. Tako smo i mi.

DSCF0432

Jezero na vrhu

Inače, gore smo zatekli bezmalo par hiljada ljudi plus gomile onih koji su prolazili gore dole transfagarašanskim putem u kolonama pa je utisak da nas je na vrhu bilo bar tri četiri hiljade.

Silazak na drugu stranu prema brani je lep, ali već daleko manje zanimljiv jer nema onog pogleda koji krasi severnu stranu. Ipak vredi ga proći jer je taj put vodi do gore pomenute Vidraru brane.

Ako stvarno želite da maksimalno uživate u Transfagarašanu, odvojite ceo dan za taj segment puta i uživajte u njemu. Nemojte ga kombinovati ni sa čim jer ćete ga onda samo pretrčati, a to već nije to.

Nekoliko reči o kolima o kolima kojima smo putovali:

Sve su bili polovnjaci, neki iz devedesetih, neki malo mlađi. Išli smo sa tri BMW-a (e36 320d, 316i compakt i Mini Cooper S) i dva Japanca (Toyota MR2 i Honda Accord Type R). 320d nas je pošteno pratio pri tome ne znam da li je uopšte stao da sipa gorivo tokom puta. Cooper S je potpuno neupotrebljiv za brzu vožnju dok mu je DSC sistem uključen – ovo naročito dolazi do izražaja na oštrim krivinama kada na izlazu treba dati gas. Tada DSC nastupa u svoj svojoj moći sa ciljem da predupredi proklizavanje pa se auto dere al ne ide. Tek sa isključenim DSC-om Cooper se pretvarao u zverinu koja jede malu decu i tada stvari legnu na svoje mesto. Zabacivanje repa kod Cooper S-a nas je sve iznanadilo, potpuno je neočekivano pa treba biti oprezan. Da stvar bude zanimljivija, zabacivanje se nije dešavalo kada je DSC bio isključen.

14355724_1341050649240795_6418375948275858694_n

Što se tiče Japanaca, Mladen svoju Hondu nije mnogo pržio pa osim što se lepo čula nemam neki poseban komentar, dok je s druge strane MR2 potpuno oduševio. Neverovatno ležanje, zadnja vuča sa repom koji ne beži u krivini na punom gasu pokazali su moć centralno postavljenog motora. Iako 40 konja slabiji od Cooper-a, sa uključenim DSC-om nije ga bilo moguće pratiti. Kaže reklama snaga bez kontrole nije snage, al trebali su dodati da je snaga sa preteranom kontrolom tuga Božija.

Nekoliko reči o motorima koji su putovali sa nama:

Ne razumem se u motore…

Ono kao često postavljanja pitanja:

Rumunska valuta je lej, vrednost je 4,3 za 1 evro. Smaštaj u solidnom hotelu može da se nađe za 10 do 20 evra noć bez doručka. Od Beograda do tamo i nazad prevalio sam 1.200 km uz posetu Turda Salina. Ceo ovaj vikend može da košta oko 170 evra sa sve ukalkulisanim gorivom u tu cenu. Vinjeta se kupuje na granici, košta 3 evra i traje 7 dana. Hrana im je odlična. Pare menjajte na menjačnici jer je bolji kurs nego na pumpama.

Reprezentacija PetrolHeadsa

Reprezentacija PetrolHeadsa

I za kraj da pozdravim ovu fenomenalnu ekipu sa kojom sam se družio 3 dana i koju su činili Milka i Vela Maletin, Dragana Draganov, Vlada Struja Jocković, Olja, Miljan Bođul Džigurski, Borivoj Borko Džigurski, Goran Švaba Stojanović, Daniel Čeh, Mladen Sinkić, Kristina Živković a poseban pozdrav za idejne tvorce, organizatore i vođe puta Zokija Max Tuninga i Miljana Lolu Jovanov.

A evo i snimka najzanimljivijeg dela avanture: prelaz preko Transfagarašana…

I to je to…Do narednog puta i Transalpine….

Tekst: Zoran Glavaški

Photo: PetrolHeads

Slični tekstovi

Komentari