Menu

Kamiondžije i život na točkovima

Kamiondžije i život na točkovima

Do sada smo čitali tekstove o automobilima i motociklima kao i svemu vezano za njih. Ovog puta bi voleli nešto malo drugačije da uvrstimo u naše tekstove! Osobe koje su na drumovima, koje viđamo svaki dan, oni koji žive na točkovima, a o kojima niko ne priča! Kamiondžije!

Smatram da mnogi imaju pogrešno mišljenje o njima pa bih voleo da iznesem svoje mišljenje i bar malo utičem na svest ostalih vozača o njima! Mnogi ih ne vole jer su sporiji i glomazni pa da bi ih pretekli treba više gasa nego obično, a preglednost je znatno manja nego kada se pretiče automobil. Takođe njihove ranjive tačke su planinski venci i usponi gde nije lako popeti se i sići sa 30 i više tona tereta sa grdosijom od skoro 20 metara!

I posle sati i sati vožnje, posle stotine pređenih kilometara, posle borbe sa svim nedaćama na putu, papirima na istovaru, utovaru.. Posle mačevanja sa nezadovoljnim viljuškaristima, nedovoljno plaćenim carinicima, mrzovoljnim špediterima, brkatim šankericama i namrgođenim babaserama.. Nafilovan pričama nezadovoljnih kolega po stajalištima, anegdota o gazdama.. Sa šarenilom skupih automobila što po ceo dan proleću kraj tebe… Danima… Autoputevima… Sa svim lepotama belog sveta i predivnim pejzažima koje samo iz kabine kroz prozor vidiš… Napokon dugo očekivana pauza! Razapneš bajat hleb i raščepiš konzervu pasulja ili graška! Nije kao kod kuće ali se snalaziš. Opereš sudove i onda… Onda se zavališ, sam, u svojoj kabini. Blejiš tupo kroz prozor negde u daljinu i zamišljaš svoje najmilije… Gde su? Kako su? Šta li rade? I dok toneš u san sa usana sklizne… „Neka, samo neka su dobro“… I zaspiš. A sutra? Sutra je novi dan, novi utovar! Ajde, srećno moje kolege i samo neka su nam naši dobro! „

Koliko samo izgubljenih života naših kolega zbog tuđih grešaka i nesavesne vožnje, a sve to može i nama da se desi. Ranjivi smo jer smo na putevima celo svoje radno vreme. Većina njih vozi za minimalac, tretiraju nas kao robu a paklen je svaki kilometar! Najveći problem predstavljaju klizavi putevi u severnim zemljama. Glave su stalno u torbi, a pored svojih grešaka moramo da pazimo i na greške ostalih učesnika u saobraćaju! Tuširanje na benzinskim stanicama, flašama ili vlažnim maramicama, loša hrana, nedostatak sna dok se čuva kamion od razbojnika kako ne bi istočili gorivo ili gasom omamili vozača su samo neki od manjih problema!

Pored svega toga tu se nađu i „crni troškovi“. Troškovi za sva podmićivanja koja te čekaju na putu jer gazda vas u većini slučajeva šalje sa neispravnim kamionom, a obično ste i u pretovaru! Putno osiguran vozač je retko koji u našoj zemlji dok je kamion naravno osiguran! Kada izlazite sa parkinga firme gazda vas gleda iz kancelarije i u sebi moli Boga da ste neki neiskusni vozač i da se skrkate negde pored puta kako bi mogao naplatiti osiguranje jer mu kamion nije ni za njivu a kamoli za put od 3.000 ili 4.000km!

Zatim se u stranim zemljama sporazumevate rukama i nogama jer drugi neće da pričaju engleski i gledaju vas kao da ste pali sa marsa i pričate marsovski… Onda na utovar čekate par dana što naravno neće biti plaćeno, a zabava počinje tek kada se vratite u firmu. Gazda će vas pozvati u kancelariju, a onda ide klasična priča:“Slušaj druže! Ja ovaj posao radim godinama(A mlađi je od vas)! Sve ovo što si napisao ovde možeš da baciš! Ja znam ko koliko uzima od policije na granici, vaga, carinika i saobraćajaca!“. Zatim iznosi njegovo viđenje troškova koje je mnogo manje! Nakon toga kreće kraćenje dnevnica, a vaš procenat od ukupne cene vožnje je uvek manji od realne cene ali to nikada nećete saznati! Kada se sve sabere i oduzme svedete turu od 2 nedelje na nekih 200 evra. 14 dana niste bili kući, prešli ste 3.000km, stavili ste glavu u torbu zbog neispravnog kamiona, loših puteva, ludaka koji voze nenormalno… Sve to bez penzionog, bez socijalnog, bez odmora, praznika, porodice i svojih najmilijih! Posao je takav, vremena su teška pa je uzmi ili ostavi! Čast svim vozačima i firmama koje su izuzetak ali ovo je realna situacija u našoj zemlji! Ova profesija je u inostranstvu mnogo više plaćena!

Mi se ne bavimo običnim poslom! Mi nismo obični ljudi! Mi ne spavamo! Naše radno vreme je 24h, 7 dana u sedmici, a 12 meseci u godini! Točak se uvek okreće i ne sme da stane! Zbog toga smo uvek budni pa čak i dok spavamo! Roba mora na vreme da stigne, čak i kada ne može – MORA! Supermarketi moraju da dobiju robu, a fabrike sirovinu. Rafovi ujutru moraju biti puni da bi ste imali šta da jedete, obučete, na čemu kući da spavate, čime da se pokrijete, čime da zidate! Sve što oko sebe vidite mi smo prevezli, a za to je potrebno mnogo krvi i znoja! Potrebno je mnogo vrednih, požrtvovanih, pametnih i upornih ljudi! PUNO KOLEGA! Vi ne znate kakav je osećaj kada vam pun šleper ostane u kvaru na sred autoputa, a taj problem treba rešiti brzo! To nije lako… Ne znate osećaj kada vam šleper stoji danima na granici zbog tuđe greške, pogrešnog papira ili jednog pogrešnog slova! Kada stoji pet dana u mestu jer je neko negde zakasnio jedan minut!
A u kabini sedi i spava živ čovek koga kući čekaju žena i deca danima! Kojim novcem nadoknaditi tu patnju? Ali točak mora da se vrti, neko mora da ga vrti i to je u našim venama. Ne odustajemo! Mi nismo obični ljudi i mi se ne bavimo običnim poslom! Mi smo krvotok sveta! Dok vi ovo čitate vreme prolazi, a roba mora da stigne na vreme da bi vi bili srećni! Zato idemo…
Nemamo vremena za gubljenje kolege moje, čeka nas posao! Vidimo se i neka je Bog s’ vama!

Tekst: N. Marković
Photo: web izvor

Slični tekstovi

Komentari