Menu

Novi život jedne Zastave 750 – Čips the Fića

Novi život jedne Zastave 750 – Čips the Fića

Kako to obično biva, pričanje svake prave ljubavne priče između automobila i njegovog vlasnika počinje sa maksimalnom dozom ponosa i bez lažne skromnosti – sa  čvrstim uverenjem da je to najbolji i najlepši auto na svetu i da bez njega ništa na ovom svetu ne bi bilo isto.

Čudni pogledi u početku prate ljude koji svojim ljubimcima na četiri točka daju imena, tepaju im, gotovo opsesivno ih peru par puta nedeljno, kupuju ili im prave “modne” dodatke, slikaju ih iz osamdeset različitih uglova spolja pa još toliko iznutra, parkiraju ih na mesto gde mogu da ih vide sve vreme dok sede u kafiću i bacaju munje i gromove usudi li se neko da se nasloni na haubu da se slika.
Međutim, gotovo neizbežno, ljudi iz bliskog okruženja opsednute osobe i omiljenog četvorotočkaša posle nekog vremena počinju da pokazuju prve simptome zaraze.


Počinju da primećuju automobile generalno, da šalju tematske smešne slike i tekstove sa interneta, za rođendane kupuju poklone za automobil a ne za vlasnika koji je slavljenik i slično.

U čitav ovaj obrazac ponašanja koji varira od “izabrao sam dobar automobil za sebe, odlična serija” do “moj auto od jutros neće da priča sa mnom i neće da upali a to je sve zbog toga što sam juče vozio svoj drugi auto” se uklapamo i moj Čips i ja.
Više u ovu drugu krajnost nego u prvu, svakako.

Čips je bio gospodin pravi Fića, za kojim se tragalo godinama, više ni ja ne znam koliko dugo.
Po Beogradu, Šumadiji, Vojvodini, čak i Italiji.

Postoji čitav njegov i naš istorijat u pisanoj formi i ovekovečen fotoaparatima, što na Fejsbuk stranici, što na blogu posvećenom njemu i kilometrima koje zajedno prelazimo.
Kad smo kod kilometara, on je kupljen sa nekih 60.000km na satu, pomalo neugledan i zapostavljen ali sa onim šarmom koji samo Fića ima i onom istrajnošću da pregazi put od Niša do Beograda bez problema i započne ispisivanje neke drugačije priče.

U novembru 2017. zvanično smo započeli ono što sam dugo želela i najzahtevniji projekat kroz koji sam do
sada prolazila – kompletnu restauraciju Fiće iz 1978. godine uz pokušaj održavanja u životu što je više moguće originalnih delova, ili, ukoliko je neophodno zameniti ih, napraviti nove koji će biti isti kao oni stari – uključujući originalnu “poštarsku” žutu boju i sedišta sa crveno-belim pepito dizajnom svojstvenim Specijal verziji.

Pronalaženje potrebnih limarijskih i svih drugih delova bio je izazov sa kojim se nikada do tada nisam susrela a ujedno je spremno i rado prihvaćen.
Vrlo brzo sam naučila da nije uspeh samo pronaći određeni deo – već i znati da li je taj deo originalan ili potiče iz male privrede, da li je nov ili remontovan, da li je proizvođač, ukoliko je deo nov, iz Srbije ili inostranstva.
I, na kraju krajeva, da li se zaista može naći za 5 puta manje novca na nekom drugom mestu uz malo više truda i potrage I da li je uopšte pametno štedeti na tom delu.

Sati provedeni na internetu, telefonu i za tastaturom laptopa samo su 1% onoga kroz šta se prolazilo na dnevnoj bazi na samom početku radova.
Nepredviđeni troškovi, planirani troškovi, budžet i kako ga prilagoditi svemu a da pritom ostane dovoljno novca za sve ostale sporedne stvari u životu kao što su hrana i računi, konstantno su stavljani na papir, prepravljani, prepisivani.
Hvatalo se za glavu prilikom shvatanja da je to malo žuto sa okruglim okicama zapravo jedna rupa bez dna.


Loši delovi u ponudi, pošiljke koje su stizale iz svih krajeva Srbije oštećene u transportu, pare bačene na remontovane delove koji zapravo ne rade – sve je ovo bila jedna gomila kamenja spoticanja na koju smo zapravo i navikli vremenom jer smo samo po njoj i hodali, pa je sve bilo okej.

Ostavljen u dobrim rukama limara, Čips je lagano počeo da gubi svoj oblik, samo da bi počeo da dobija novi.
Bez vrata, šoferki, prozora i haube, posađen na stranu, izgledao je tužno. Bilo je momenata kada mi je bilo žao što sam mu to uradila, ali sam svim snagama pokušavala da zamislim kakav će biti kada izađe iz garaže na prvi krug po ulicama Beograda.

Zamenjeni su mu podovi, sajtne, podsajtne, krila, šolje farova i rubovi.  Ostalo je ispravljeno i sređeno, njegova sedišta su sačuvana, zavarena gde treba, naštelovana na šine, peskirana i plastificirana u mat crnu boju a pepito treba da bude na njima za neke dve nedelje.

Preko novog poda ići će novi crni tepih, felne idu na peskiranje i farbanje uporedo sa farbanjem školjke.

Tapaciri vrata već su gotovi i stoje u mojoj spavaćoj sobi da bih mogla beskonačno da im se divim i prisetim da je moj Fića još uvek tu negde, samo čeka svojih 5 minuta, koji će, kada dođu, biti podjednako uzbudljivi kao onih 5 kada sam ga tek kupila i uzela ključeve u ruke.
Tapaciri su takođe izrađeni u kombinaciji pepita i crnog skaja, sa dodatim džepićima za prednja vrata.
Biće mu stavljena nova prednja šoferka jer je stara imala pukotinu od, pretpostavljam, nekog kamenčića; dobio je nove ratkapne kao i branike, hromirane držače za tablice, hromirane brisače I ručice za otvaranje vrata i još nebrojeno mnogo detalja o kojima će tek biti reči (i fotografija!).

Dok s neviđenim nestrpljenjem iščekujemo sam završetak radova, njegov motor spava u garaži i čeka da ponovo zabruji.
Mehanički nemodifikovan, uglavnom samo održavan, Čips je prošao kroz minimalne promene kao što je skidanje stare diname i stavljanje alternatora, sređivanje trapova i kočnica i slično.
Spreman za gaženje novih puteva!

Većina ljudi bi, pretpostavljam, pitala zašto bi iko normalan radio sebi sve ovo.
Ja lično radim sve to jer za mene vraćanje u život nečega što je deo istorije, ne samo nečije porodice koja ga je meni ustupila, nego i jedne države koja postoji samo u srcima pojedinih ljudi i sećanjima naših roditelja. Jer je Čips zaslužio drugu šansu za život,a ljudi su zaslužili sve te osmehe koji im ozare lica kada ga vide na ulici.
Da ne pričamo o tome da je Čips prava osoba za nas opsednute i da ima mnogo ljudi koji ga vole i koji jedva čekaju da se vrati da nastavimo druženja.

Proći će još neko vreme dok sve ne bude na svom mestu, a tada sledi nova priča sa novim fotografijama i novo poglavlje u jednoj, već dobro poznatoj priči!

 
Tekst/ Foto: J. Stojiljković

Slični tekstovi

Komentari