Menu

Trke Ubrzanja 402m Ušće, 08.Jul: Ono kad te sreća prati

Trke Ubrzanja 402m Ušće, 08.Jul: Ono kad te sreća prati

Pa ono juče je bio show. Imao sam više sreće nego pameti. Došao na trke prvi put u životu kao takmičar, ono kao da vidim kako sve to izgleda, da osetim atmosferu i da se dobro zabavim, a vratio se kući kao pobednik Klase 16 sa peharom. Cirkus.

Da mi je neko rekao pre dva meseca da ću voziti trke ubrzanja, reko bi mu da nije normalan. Pa ja čak ni na Knaufu nikada nisam vozio. A da mi je pre mesec dana rekao, kada sam već imao licencu, da ću osvojiti prvo mesto na prvim trkama, reko bi mu „a da se ti skineš sa tog što uzimaš, viš’ da ti nije dobro“.

A kako je sve počelo…

Pre nego oko dva meseca pozvao me Plavšić i pitao da li bi se prijavio za šampionat Trka Ubrzanja 402, jer je potrebno 50 licenciranih takmičara da bi se šampionat održao, a trenutno je prijavljeno oko 40. Rek’o ajde prijaviću se, mada mislim da neću ni voziti. Osnovna premisa je bila ajd da pomognem ako već mogu pa makar i na ovaj način. Trošak vađenja licence oko 4.000 dinara, trošak pregleda kod lekara oko 700 dinara i što je bilo najbitnije – sve može da se završi za dva sata.

Prvih dana po vađenju licence nisam ni imao nameru da vozim, da bi se onda rodila ideja: ajd zaista da izvezem te trke, pa da iskoristim priliku i iz prve ruke napišem kako je to kada se aktivno učestvuje u automoto sportu koji važi za jedan od najskupljih sportova, a koji ima disciplinu 402m koja može da bude jako skupa, al može da bude i neviđeno jeftina pod uslovom da dođeš sa sopstvenim „street legal“ autom.

Za prvo Ušće, ono što je otkazano, trebalo je da vozim Subaru WRX. Međutim, kako je prvo Ušće pomereno za 8-9.Jul, a supruga u međuvremenu sa klincima zapalila na more baš sa Subaruom, ostao sam bez auta za trke. S jedne strane mi drago, jer neću da cimam svoj auto, krljam menjač i spaljujem lamelu, s druge strane problem, jer taman se naoštrio da pišem reportažu kao trkač, kad ono ispade da nemam čime da se trkam. I onda se setih Astre. Burazerove Astre 2.0 Turbo od 200 konja. Karavan. On je trenutno u inostranstvu, auto je trenutno na selu kod roditelja i koliko znam sa autom je sve Ok i niko ga ne vozi kada bata nije tu. E sad, pošto bata voli da zanoveta ponekad, valjalo je doći na trke bez da iko pre trka provali da je auto na trkama. Dakle ni bata, ni snajka, niti moja majka koja bi odma digla frku. Nego zbog auta, nego zbog mene što vozim trke.

Tu na scenu stupa tata Glavaja koji omogućuje da se auto evakuiše za Beograd bez da se digne prašina. Ilegalno što bi rekli. Šta će čovek, uskoro puni 70 godina, pa ko veli ajd da kroz sina proživi drugu mladost. To je učinjeno u petak veče, dan pred trke. Tada sam provezao sa tim autom prve kilometre posle pet godina, koliko ima od kada sam ga poslednji put vozio. Da bi se ispoštovao SAKSS pravilnik, Lola je ugradio PP aparat, Max polepio nalepnice koje je Tokić uradio. Sve odrađeno pred polazak za Bg. U najvećoj tajnosti, da selo ne vidi pa da se ne pročuje.

Prijava, verifikacija, tehnički…

Odlazim u 7 ujutru na Ušće da bi na vreme postavio boks sa ostatkom ekipe. Usput nalećem na Plavšića i razmišljam dal je moguće da sretnem istog onog koji me odvukao u SAKSS po licencu. Kako ne sretoh Turbojšu, Galovića ili nekog trećeg? Verujući u znakove pored puta i kunući se u Paola Kuelja i knjigu Alhemičar, pomislim u sebi ovo danas mora biti neki cirkus, jer u životu se ništa ne dešava slučajno.

Elem, da skratim. Prijava i verifikacija, tehnički prijem, sve prolazi bez problema. Postavljamo boksove i onda kreće pakao. Bukvalno. Prvo je trening kasnio 3 sata – umesto u 10h počeo je u 13h. Onda sam shvatio da sam kući zaboravio sve – i vodu i cigare i klopu. Molim Miloša Vrsix da u dolasku kupi sve pobrojano uz neku energetiku da bi se malo napumpao adrenalin. Od svega pobrojanog doneo je 4 hladna Lav piva. Kad sam video pivo, samo što ga nisam gađao limenkom Lava u slepoočnicu, jer nema lepšeg da ga piješ po onoj vrućini i nema gore što ne smeš da ga piješ jer voziš trke.

Dok je dobar deo iskoristio momenat do treninga za dodatna štelovanja, meni je tri sata do treninga prošlo u premeštanju guzice s jedne na drugu stolicu, tražeći mesto u hladovini. Hvala Bogu tu je bio Gile iz Independenta sa svojim kvadom koji nas je zabavljao svojim vratolijima po obližnjem šumarku, pa je vreme prolazilo brže prateći ga šta radi.

Trening i kvalifikacije…

I konačno, u 13h poče trening. Prva vožnja, prvi put u životu: 16,5 sekundi. Super, nije loše, reakcija jeste bila katastrofa na startu, al sad bar znam koju klasu vozim. Drugi trening – debakl. Omašio brzinu, 17,5sek. Treći opet solidan sa 16,5. Rekoh sebi, Ok, to je to. Ajd sad na kvalifikacijama da se potvrdim u 16, da ne omašim pa uletim u 17, jer klase 17 neće biti što znači Glavajo ugasio si za danas.

Na kvalifikacijama opet mašim brzinu, al uspevam da izvezem 16,9 čime i zvanično svrstavam sebe  klasu 16. Dakle, VOZIM TRKU!

Trka…

E sad, da ništa nemože bez drame ispostavilo se i ovaj put. Mačak, komšija iz boksa i kolega sa sajta odlučuje da vozi istu klasu. Kada mi je to saopštio, ladno sam odgovorio- gledaj sad kad nas stave u prvom krugu da vozimo jedan protiv drugog. Nije prošlo ni pet minuta, kad Alksandar Veliki, koji je par excellance vodio manifestaciju, objavljuje sa razglasa parove u klasi 16 i kao poslednji par najavljuje mene i Mačka. To je momenat kada je valjalo većati u glavi da li da se predam i olakšam mu kao iskusnijem da nastavi dalje ili da dam sve od sebe i pokušam da pobedim. Ali ako pobedim, nema mesta više zezanju, onda sav fokus na što bolje vreme, da ne ispadnem mentol što sam ga izbacio, a onda i sam ispao u sledećem krugu. Odlučujem da idem na sve ili ništa.

Prva trka kreće, dobar start, dobra vožnja i pitaj Boga kako pobeđujem Mačka. Do tada popriličnu smirenost kakvu sam imao sve vreme počinje da menja takva trema i ludilo u glavi da to nije bilo humano. Bukvalno je adrenalin počeo da me razvaljuje jer sada moram opravdati dostojanstvo PH i iskupiti se za pobedu Mačka.

Druga trka Astra Bertone. Nit znam auto, nit znam vozača. Opet isti recept i opet pobeda. Auuuuu lebtejebo pa ovo je ludilooooo. Vraćam se na start, Turbojša maše, Galović maše, Vrsix hoće da se baci pod kola od sreće al ga obezbeđenje sprečava u tome. Ne znam više ni dal sam u polufinalu, finalu ili se vozi četvrtfinale. I onda valjda kao lucky winner, šta li već, preskačem polufinale i ulazim u finale. Mislim da je protivnik bio neki Saxo vts. Dobro startujem, dobro vozim, al dzaba, Saxo pegla nema šanse da ga stignem. On prvi ja drugi. Dok čekam rezultat na cilju razmišljam kako je i drugo mesto uspeh do neba. Kad ono međutim. Saxo za 2 stotinke probija klasu, što znači Glavaja prvi. Leleeeeeeee. Bubnji u glavi, ludilo mozga, vraćam se na cilj, Knaufovci me zalivaju vodom, slavimo pobedu.

Zovem tatu, on je srećan jer kroz sina živi svoju drugu mladost, zovem ženu na moru, kaže nemoj da zaboraviš da donešeš sve što sam ti napisala na spisku da ne bi kupovao ovde po Grčkoj, brata ne zovem, ne smem, da mi ne bi uzeo auto pa da onda ne vozim u nedelju, drugi dan trka. Ipak, baksuz uspeva da sazna preko fejsa da je Astra dobila drugu namenu, pa mi uskoro stiže poruka od njega – nemoj da mi uništiš auto jer za deset dana idem sa njima na more u Grčku. Odgovoram da ne brine da je sve Ok, a on nastavlja dalje sa sledećom porukom i kaže: jel su te namestili da voziš sam u klasi pa si tako uzeo pehar, odgovaram sa: bato, nemoj da si taki namćor…

Ostatak dana proveo sam u efuforiji preteći ostale trke i proslavljajući još jedno prvo mesto, ovaj put kapitena tima Sladoledi, Igora Sviderskog, sveCkog šampiJona iz Osijeka, najvećeg šaljivdziju među trkačima, koji se pokazao i dokazao da zna i da ume, jer je osvojio još jedan pehar za prvo mesto u klasi 15 i time potvrdio da pobeda iz Osijeka nije bila slučajnost i sreća, već znanje, volja i upornost.

Za kraj šta reći osim kopirati čuveni citat iz filma Davitelj protiv davitelja: ludaci su ludi, al nisu budale.

Tekst: Z.Glavaški, Photo: Miloš VRsix

Slični tekstovi

Komentari