Menu

Brdska trka Avala

Brdska trka Avala

Ima dobrih 15-ak godina kako sam poslednji put zablejao na nekoj brdskoj trci ili reliju. Pre toga, nekoliko godina za redom bio sam redovni inventar na takvim manifestacijama. Od Interspeed Rally-ja u Sokobanji do YU Rally na Tari, preko Košutnjaka i Avale koji se nikako nisu propuštali, pa do Fruške Gore i čuvene trilogije u vidu onih brzinaca koji je presecaju.

Brdo ili rally, nije bilo važno, bitno je da se prži, da šišti turbina, da sva četiri točka klizaju u krivini. Još ako se kao gosti pojave ekipe iz Bugarske i Slovenije na čelu sa Krum Doncev u Pežo 306 Maxi i Andrej Jereb sa Seat Ibizom, pa to se znalo da će pasti potezanje na nivou borbe titana.


Izvor: web

Znao sam tada da ustanem i u 4 ujutro, zapalim za Sokobanju, i tamo na grani ili u žbunu čekam satima da se okrene “krug” ne bi uživao u tih dve sekunde koliko je potrebno da munja na četiri točka prozviždi pored tebe. Tih dve sekunde trajalo je za mene pet dana, jer sam otprilike toliko dugo prepričavao svima svoje utiske po povratku sa trka.


Izvor: web

Ni domaći takmičari nisu ništa manje zaostajali za njima barem kada se uzme u obzir znanje, veština i tehnika vožnje. Sevali su blicevi i čule se ovacije, za Tošom, Dikom i ostalim majstorima volana jer umeli su da očepe u krivini iz sve snage. Na žalost kod nas su pare uvek bile glavni problem, pa su nas gosti iz inostranstva uvek klali upravo zbog auta koji su bili poviše desetina hiljada evra skuplji od domaćih. Doduše, pojavljivali su se na ponekoj trci i rentirane Škode Octavie WRC sa sve pratećim ekipama iz Češke, ali opet zbog finansija, ni te rente nisu bile dugog veka…

I da se vratim na sadašnjost… Posle decenije ipo, reših da iskoristim priliku i posetim brdske trke na Avali. Znao sam da nema više tako “jakih” automobila kao što je bilo nekad, al sam zato čuo da je tu neka formula koja se sprema da obori rekord na Avali. Za mene dovoljan razlog da opet zapalim na brdo i evociram uspomene od pre 15 godina.

Subotu smo Kole i ja dočekali spremni ko zapete puške, i oko 11h30min zaputili se put Avale. Nismo se penjali do gore, već smo zaboli prvu veliku desnu krivinu, onu na 300 – 400 metara od starta, tradicionalno krcatu ljubiteljima ovog sporta.

Posle nekoliko revijalnih prolazaka raznoraznih džipova i predvozila, konačno se začu i zvuk nečega za šta se dalo pretpostaviti da je trkački auto. Formula. Prelep sportski zvuk, odličan, da ne kažem za “desetku” prolaz kroz krivinu, glatko i bez greške uz ležanje poput pegle, pa pun gas na gore i odeeeee. Prođoše dve sekunde kad primetih da tu nešto fali. Nešto, a ne znam šta. Gledam oko sebe, gledam druge, svi stoje, čekaju sledeći auto. Gledam Koleta, on gleda u objektiv, i on čeka sledeći auto. I onda skontam. Nisam se naježio. Nije srce zakucalo. Nisam vrisnuo “auuu leptijebem”. Obuze me tuga tada. Rekoh sebi, gotovo je Glavajo, prošla te strast, idi na Kališ, igraj šah nisi ti više za ove manifestacije. U tom mom bedačanju, prođoše još nekoliko auta. Ja isto. Ko mrtva kokoš. Možda mi treba Viagra da mi se dignu dlake da bi se naježio. I to mi u jednom momentu palo na pamet. Možda sam od driftera i street race-a zastranio pa ne osećam strast prema ovim klasičnijim vidovima trka.

Taman kada sam počeo da verujem da je to prava dijagnoza i da mogu polako kući jer očigledno mi više ne prolaze trnci od uzbuđenja, začu se iz daljine dobro poznato zvrdanje Jugića, a zatim i krčanje kod šaltanja u nižu, zanošenje levo desno usled naglog kočenja pred krivinu sa sve dimom od blokiranih točkova koju prati borba na život i smrt u kabini uz škripu toćkova tokom celog prolaska kroz krivinu. Auuu leptijebem pa jedva se izvuče pomislih u sebi! Auuu čoveče al ga protera, začu se sa druge strane iz šiblja, dok neko sa grane dobacuje Bravo majstore svaka ti čast! I Kole se pridriže od svog snajpera i dovikuje: Jesi vid’o al mu j..o kevu! U tom momentu nailazi i drugi jugić, ponovo isti level brobe na život i smrt u krivini, ponovo isti uzvuci iz šumarka oko krivine… Dok slušam Koleta kako ponovo dobacuje, osetim trnce po telu, osetim da sam se ponovo naježio, da mi ne treba Viagra da bi ih opet srećan. Živ si GLavajo, umro nisi, nema više Maxija i Seat-a od po 300 konja, al tu su kamikaze u Jugićima, sa mudima kao u slona, da pokažu šta je jugo i kako treba da ide, da boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka.

Nagledasmo se Kole i ja ozbiljnih prolazaka kroz krivine tog sparnog popodneva i nauživasmo za sve pare. Od ideje da ćemo balaviti za formulom, izbalavismo za jugićima ko nikad ranije. I ne bi nam žao. Čak šta više drago.

Sledeći je valjda Košutnjak ako se ne varam. Pa se vidimo na onoj desnoj kod groblja, posle pravca od ski staze… A do tada, uživajte u fotkama Koletovog snajpera…

Tekst: Zoran Glavaški Photo: Milan Kole Kostić

Slični tekstovi

Komentari